Кнегиња Милица Хребељановић (око 1335. – новембар 1405. године) преподобна Евгенија, била је владарка Србије, супруга српског кнеза Лазара, прва жена дипломата Србије и средњовековна списатељица која је канонизована у православну светитељку.
Била је ћерка кнеза Вратка, у народној традицији опеваног као Југ Богдан.На родитељском двору примила је основе хришћанског живота и писменост и била је чест гост на двору свог рођака, Цара Душана, где је са 18 година, упознала будућег супруга Лазара Хребељановића, који је био у царској служби.
Лазар и Милица су добили пет кћери и три сина. Међутим, након битке на Косову 1389. године, када је Србија изгубила кнеза, за његове наследнике почео је другачији живот, а за кнегињу време судбоносних одлука. Тако је кнегиња Милица постала прва жена у историји Србије која је, у тешким државним околностима, преузела кормило Моравске Србије како би, пре свега, обезбедила целовитост и мир државе, да сачува народ од грађанског рата и спољних освајања и обезбеди наследство свом малолетном сину Стефану, коме је тада било тек дванаест година.
Иако јој је првобитно било понуђено да се са децом пресели у Дубровник, омиљена српска владарка остала је у опустошеној земљи, а поред бриге о малолетној деци, посветила се државним пословима у којима се показала као мудар стратег и дипломата.
Као намесница кнежевине Србије владала је од 1389. све до предаје власти свом сину Стефану 1393. године, а систем државне управе за време њене владавине био је уређен на традицији и правним основама Законика цара Душана.
Историја бележи да је три месеца након косовског боја, Милица увидела да угарски краљ Сигисмунд спрема нападе на Србију, због чега је прихватила савез са, до тада, највећим непријатељима, Турцима. Овај савез Србија је скупо платила примивши вазалне обавезе. Цена коју је српска кнегиња платила значила је велику личну жртву. Своју најмлађу ћерку, Оливеру, удала је за турског султана Бајазита 1390. године под условом да Оливера задржи своју православну веру. Први дипломатски успех кнегиње Милице остварен је у пролеће 1391. године. Кнегиња Милица је од Бајазита измолила два обећања: да Турци неће прогањати Српску православну цркву и да јој допусти да уз помоћ црквених власти, припреми пренос моштију свог мужа из Приштине у крипту његове задужбине манастира Раванице.
Кнегиња Милица је Стефану званично предала власт, уз сагласност цркве и племства, на државном сабору почетком 1394. године. Знајући да ће му бар још неко време њено искуство и савети бити потребни, она је, и поред тога што се већ замонашила у манастиру Жупањевцу под именом Евгенија, наставила да му помаже у вођењу земље, остајући незаменљив саветник младог деспота. До смрти је стајала уз њега, и проналазила излазе и из најтежих прилика.
Остало је забележено да је тада већ замонашена кнегиња са монахињом Јефимојом више пута одлазила у дипломатске посете Бајазиту. Резултати посета били су увек успешни тако да су мошти свете Петке пренете у Београд, али и да су договорани сусрети Стефана и Бајазита увек водили помирењу и мирним решењима сукоба.
Остатак живота проводила је у тишини своје задужбине, манастира Љубостиње. Поред бављења политиком, ова знаменита Српкиња је позната и у књижевности, где је оставила траг написавши “Молитву матере” и “Удовству мојему женик”, одломак из “Похвале кнезу Лазару” из 1403. године, која је сагорела у Народној библиотеци Србије након немачког бомбардовања 1941. Њено име везује се за бројна доброчинства манастирима и црквама. Издала је 1392. године повељу манастиру Хиландару, даривајући једну цркву и неколико села. Три године касније, даривала је руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори, помагала је подизање манастира Сисојевац код Раванице, као и реконструкцију манастира Дечани после пљачке Турака. Па ипак, круна њеног задужбинарства свакако је манастир Љубостиња код Трстеника, који је саградила на месту првог сусрета са кнезом Лазаром. У овом манастиру је заједно са својом дружбеницом Јефимијом провела последње године живота.
У манастиру је преминула 11. новембра 1405. године и ту је сахрањена, а у саркофагу се и данас чувају њене мошти. Ожалили су је цела Србија и хиландарски монаси. Канонизована је у светитељку па се Преподобна Ефросинија прославља 1. августа по новом календару, када и њен син деспот Стефан.
Љубав и поштовање коју је народ осећао према њој опеван је у песмама, а писац њеног житија и други савременик, Константин Философ казује о Светој кнегињи: "А достославна и веома мудра Милица, која превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпли милостиње из њезине руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим саветима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилажаше заповести, и иђаше напред на све већа и већа дела".