Почетна страна

Уметничка радионица

ЛУЧА


Знамените српске Мајке

Јелена Анжујска



Јелена Анжујска (око 1230. – 1314. године), супруга краља Стефана Уроша првог и мајка краљева Драгутина и Милутина, је прва српска краљица са ореолом светице. Више од шест деценија утицала је на културу и историју Србије, постављајући темеље за успон Србије на свим пољима. Сачувана документа говоре о мудрим и тактичким потезима којима је краљица обезбеђивала мир и просперитет у Србији.

Процват рударства, значајни развој трговине и занатства у Србији омогућили су довођење најамничке војске, што је одморило и сачувало народ изморен сталним ратовима. Краљица Јелена је самостално владала 38 година областима које су укључивале Зету, Требиње, Плав и Горњи Ибар односно Дукљу, део Албаније, Херцеговину и део Косова и Метохије.

Краљица Јелена је бринула о српском народу, о сиромашнима, дајући им храну и одећу, а болесне тешила и храбрила. Њен двор налазио се на самом рубу данашњег Косова и Метохије у месту Брњак, на северној страни планине Мокра гора, четири километра уз Брњачку реку (област горњи Ибар). Ту се налазила њена чувена школа-интернат где су сирочад и сиромашне девојке училе вез и остале послове, али и писменост и музику. По завршетку школе, добијале су мираз и удавале се а на њихово место би дошле нове штићенице. Сви су се дивили њеном образовању, чињеници да је говорила неколико страних језика, разумела се у свето и световно. Била је једна од најпросвећенијих личности тога времена. На свом двору организовала је преписивање књига, које је касније поклањала. Имала је библиотеку, у то време звану "књигохранилиште".

Јелена је по опису савременика била лепа, љупка, племенита и веома образована жена, коју је народ убрзо заволео. Историја је памти као велику добротворку и ктиторку. Као и други Немањићи подизала је задужбине. Најпознатија њена задужбина је манастир Градац (крајем XIII века) где је и сахрањена, као и црква светог Николе у Скадру где је замонашена, примивши том приликом велику схиму. Обнављала је велики број светиња, међу њима и манастир Светих Сергија и Вакха на обалама реке Бојане код Скадра. Помагала је пуно и католичке светиње нарочито у приморју, Скадру, Бару ... Знала је, хтела је и чинила много више од онога што је била основна улога супруге тог времена , мешајући се супругу и у унутрашњу и спољну политику, а колико је била мудра, јасно је било по томе што су је ценили "и православци и Латини". Архиепископ Данило је записао: „Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да теши нелицемерно и безболно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином.“

На њен последњи испраћај дошли су не само духовни и световни великодостојници, него и много сиромашних и несрећних, којима је током живота помагала. „Тако сам ваистину видео где одасвуд иду славни, тако исти ништи и страни, хроми и слепи, којима беше хранитељка ова госпођа моја“, записао је архиепископ Данило.

Три године након упокојења, дакле 1317. године, после сновиђења једног монаха откопано је њено нетрулежно тело и убрзо је канонизована у светицу. Јелена Анжујска је једина српска светитељка средњег века о којој је написано житије.