Ивана Томова Петровић, рођена као Пророковић, из Залаза, била је сестра његушког капетана Лаза Пророковића. Претпоставља се да је рођена око 1772. године.
Улога жене у породичном животу и тада је била велика, као уосталом што је и данас, само што се томе није придавала посебна пажња. Свака жена - мајка се бринула о кући и окућници, деци и укућанима – чељади, било да је само домаћица или из владарског дома и рода. О Ивани су говорили да је била изузетно лепа, висока, црнокоса, очију крупних и топлих. Кротка али поносита. Легенда о упознавању са Томом, каже: „Једног прољетног дана крену Томо, кршни Катуњанин, најмлађи син Марка Петровића неким послом у Котор. Стигавши надомак града сустиже га страшно невријеме. Муње су палиле небо, ветар је ломио грање. Морао се негдје склонити. Знао је да се у близини налази Вилина пећина, те пожури да се склони. Када закорачи у мрачну дупљу стијене, трже се као да га усред те тмине опече зрак јулскога сунца. Пред њим је са јагњетом у наручју стајала прелијепа дјевојка бијелог лица и крупних црних очију. Томо се збуни, знао је да су по предању у овој пећини некада боравиле виле, а ова дјевојка што пред њим стоји, као да је једна од њих. Видјевши га збуњеног и изненађеног она брзо изговори: „Не бој се, нећу ти ништа. Ја сам Ивана Пророковић, пастирица, сестра Лазара Пророковића из Котора. Наша су пасишта поред пећине, па сам се и ја склонила од невремена.“ Чим се Томо вратио на Његуше, исприча оцу све и замоли га да вилу из Пророковића испроси за њега. Тако је почео Иванин живот у владарској кући Петровића. Крајем 1812. године Ивана по први пут постаје мајка. Рађа јој се син Јоко. Након Јока, који се упокојио врло млад, добија још три сина Радивоја, Пера и Пиља, а онда и две кћери Марију и Ћане. Децу је подизала и васпитавала у духу мајке хришћанке, Црногорке из тога времена, а то је значило да буду добронамерни, храбри, поштени, да на живот гледају бистрога погледа, да буду одважни Христови војници и да се храбро носе са животом ма какав он био. Мајчински утицај је заправо био најважнији у раном детињству, далекосежан, плодоносан. Оно што би мајка посејала у срца своје деце у њиховом раном животу, то је касније доносило плодове, било добре, било рђаве. Родивши Рада, Ивана Томова није могла наслутити да је донела на свет Црној Гори Владику и Господара. Подизала је децу у духу православља дојивши их родољубљем и човекољубљем. Умиривала их је и успављивала причама и песмама о славним Немањићима и косовским јунацима.
Једна од највећих несрећа је када родитељ доживи смрт свог детета. 19. октобра 1851. године умире Владика Петар Други Петровић Његош.
„Туга и жал надвили су се над Црном Гором када је прерана смрт однела господара. Кроз кукњаву и јад непробојне масе која је дошла да се о
прости са својим Владиком, пролазили су мајка Ивана и отац Томо, старица и старац. „Није ми умро, не! Он је мени жив! “ – повика мајка, а кад га угледа мртва, рече: „Како ми те Бог украсио, мимо иког, славо моја! “ Није стигла да од сина узме последњу жељу. Мирним и стаменим гласом проговори: „Браћо Његуши, соколови Црногорци, није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање, нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.“ Онда се обрати мртвоме сину: „Велики сине, дико моја, радости младијех дана, снаго, поносе и крепости старости моје и славо рода нашег, зар доживјех да те и таквог видим? Бог ти дао рајско насеље! Ваистину Божију и смрт ти је лијепа! Све ти пристоји, па и смрт! Ја сам најсрећнија мајка, кад сам вољом Божијом родила, одгојила и спремила тебе, који си био најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. Ти си се одужио свакоме твоме, одужио си се Богу и народу. Ја ваистину Божију никад за тобом нећу плакати. Кад бих то учинила, не бих била твоја права мајка… Треба да плачу оне мајке, које рађају издајнике и погани људске, а не ја! Проста ти сине материнска рана, просто ти било материнско млијеко. Слава Богу који те је тако лијепог узео, барем ће и Он од тебе имати шта тамо да види!“
А мајка?! Она овде није само Владичина рањена и ожалошћена мајка, напротив, она је мајка читавог стада његовог, јер их она теши, она храбри, примером учи… Кад она као мајка срце своје стеже и неће да кука и плаче, коме од ње теже може бити. Знала је мајка да је Његошева смрт тежак ударац за напаћени народ. Смрти великих људи уносе страх и неизвесност у душе, зато је хтела да их охрабри, да их учврсти, осоколи, да им понесе мало њихове муке иако су јој сигурно и њене биле големе. Присутни народ оста скамењен, гледајући на оца и мајку, на Тома и Ивану. Преблаги Господе, постоји ли неко такав, да ли заиста постоји толико срце у једне мајке, која напросто теши народ, не тражећи утеху за себе. Колика је љубав њена према Господу, колика је вера? Он за мајку није умро, он је жив! Баш као што пред Господом нема мртвих! И баш због оваквих мајки сећамо се Светитељевих речи да је: „материнска љубав најблискија Христу Спаситељу“.
Љубав која оживљава, љубав која не јадикује!“